Ovog puta sam se zadržao u gradu nenadano dugo. Obično u nekoliko dana projurim gradom, obavim posliće, vikend vežbanje i nekoliko poseta, gledajući da se što pre vratim u Vrmdžu. Imajuću malo više slobodnog vremena posmatrao sam gradski puls, kolektivni puls koji nam govori o stanju sistema u kome živimo.
Iako sam odrastao u ovom gradu i poznajem život u njemu, poslednjih 5 godina života na planini mi je dalo dovoljnu distancu da stvari gledam iz malo drugačijeg ugla.
Jedna šetnja gradom daje dovoljan povod da se zapitamo odakle ovolika količina pritiska i negativnosti oko nas?
Na prošlom vikend vežbanju smo testirali uticaj nagativnih misli na naš sistem. Jednostavan test pokazuje da ako osoba pored nas pomisli nešto negativno automatski naše energetsko polje prima informaciju i pada pod negativan uticaj, ruka slabi, gubi se ravnoteža ili sl. Koliko često vam se desilo da posle kraćeg razgovora osetite misli koje nemaju veze sa vama, težinu koja vam stoji na ramenima. Naravno, potrebno je poklapanje uverenja i stavova, tako da osobu sa izrazito pozitivnih stavom negativne misli sagovornika neće uzrujati. Ali ako pomislimo o širem energetskom polju grada, gradskog prevoza, radnog mesta, supermarketa i najzad blokova zgrada, vidimo da zbir negativnih misli i uverenja ima potencijal višestrukog umnožavanja i kreira tempo kojim grad pulsira. Zaista, šetnja ulicama centra grada odaje utisak nezadovoljstva, dezorjentisanosti, unutrašnjeg grča. To je puls koji usisava. Puls koji čak nedozvoljava ni da uvidimo gustinu magle kroz koju se krećemo.
Postavlja se pitanje šta možemo da uradimo kad smo suočeni sa cunamijem kolektivnog nezadovoljstva prouzrokovanog besparicom, lošom atmosferom na poslu, u kuci, u braku… Šta je rekao premijer… Da li će nam biti bolje u naredne dve ili deset godina… Pogled u sutra je jednako deprimirajuć kao i pogled u juče.
Kako da izbegnemo toliki uticaj okoline na nas?
Postoji mali prostor koji je uvek sa nama a koji uporno uspevamo da izbegnemo – sadašnji momenat. Tako blizak momenat koji je tako teško zadržati- momenat svesnosti. To znači da u svakom trenutku možemo da stanemo, stopala dobro uzemljenih i da osluškujemo ritmiku ličnog prostora oko nas, kao i kolektivnog prostora oko nas. Tu stoji mogućnost iskoraka!
Sve oko nas ima ritam ili frekvenciju. Gradski ritam više liči na tempo, industrijske mašinerije. Automatizovanost koja održava da sistem funkcioniše- pod kontrolom! Stani – kreni, stani – kreni. Protočnost i fleksibilnost su kategorije koje teško uklapamo u ovaj ambijent. Ali u sadašnjem momentu imamo mogućnost da promenimo sopstveni ritam. Ako je to zaista tako, promenimo ga! Ustanite ujutru i umesto kafe i cigarete, otvorite prozor(u slučaju da ne živite u bulevaru izduvnih gasova) i u provetrenoj prostoriji pokrenite zglobove i uhvatite ritam buđenja.
Lični ritam je najlakše osetiti kroz disanje i srčani puls. Ukoliko smo opušteni i disanje je uravnoteženo i osmeh nam lako dolazi na lice. Isto tako i ako smo već u tenziji lagani osmeh će lagano uravnotežiti i disanje.
Sledeći korak je ritmika pokreta. I desetak minuta jutarnjeg vežbanja i pokretanja tela je bolje nego dva puta nedeljno po dva sata, ili ni toliko.
Ali zadržati pozitivan ritam dok vežbamo je ono najbitnije.
I najzad ritam naših misli. Bez obzira na to šta nam pada na pamet i koliko je to pozitivno i negativno, svest o ritmici može da nam da uvid o tome da li smo upali u tempo ili smo ušli u protočnost. Da li već imamo definisan scenario za današnji dan, u iščekivanju gužve u saobraćaju, mobinga na poslu i sl. ili otvaramo mogućnost za pozitivno iznenađenje.
Da li banalno zvuči savet- uđite u ritam i osmešite se i svi će zapevati sa vama Odu radosti i obasjati sivilo grada? Naravno da zvuči banalno!
Ali ako pretpostavimo da smo nesvesno (ili svesno) pristali da budemo deo negativnog pulsa, da živimo u kraju grada punom zagađenja, radimo u ćorsokaku od posla, da budemo u vezi sa ljudima koji nam oduzimaju energiju… dobro je znati da uvek imamo mogućnost raskida tog štetnog ugovora.
Dakle potreban nam je stav! Stav nepristajanja na samosažaljenja, kuknjavu, beznadežnost, bezvoljnost,… ogorčenost na državu i sistem itd.
Dakle Imamo svest, imamo stav i ako dodamo ratničku nameru pravimo iskorak.
Ratnička namera nije spremnost na borbu sa drugim ljudima, na isterivanje pravde i ubeđivanje, sa čime se tako često srećemo. Koliko puta se u toku dana susrećemo sa izlivima besa podstaknuti osećajima nepravde ili sl. U ovom smislu mislim na Ratnika svestlosti, osmeha i dobrih namera. Ratnika koji je spreman da prihvati sve što dan donese i da da sve od sebe da ga preokrene na dobro. Borba za viši smisao i ljubav.
Ukoliko ne pronalazite viši smisao u gradu, možda je vreme za iskorak van granica asfalta i potražite svoj kutak u prirodi, gde svaki dan ima poseban značaj.
Miloš Ninković
Rtanjska škola zdravog života 